Срби и Руси имају много тога заједничког – од језика, преко традиције и обичаја до религије. Ипак, када говоримо о празницима, само су два празника веома важна и скоро идентична у прослављању – Васкрс и Ивањдан.
Велики празник који је дубоко је укорењен у бити оба народа, Срба и Руса, слави се 7. јула. У црквеном календару се подудара са празновањем Јована Крститеља, свеца који је у православљу трећи најпоштованији светац после Христа и Богородице, највероватније јер је он „кум божији”.
А у језику Иван и Јован имају исто значење „Бог је милостив”, док нека тумачења наводе „Богу драг, онај кога Бог воли”.
У народној традицији је дубоко поштован из више разлога.
Прво, поклапа се са летњом равнодневицом (24. јун по старом календару) и симетричан је зимској равнодневици која је на Божић. Као друго, Словени су народ који је живео у потпуном складу с природом и веровали су да на Ивањдан, баш као и на Божић, природа открива своје тајне, да се отварају небеса, да биљке и животиње проговоре, да сунце стаје.
Вук Караџић је писао да је Ивањдан толико велики празник да тај дан Сунце од страха три пута стане. Још се верује да на данашњи над сунце поскакује, да се игра на небесима, те се у неким крајевима још данашњи празник назива Јован Игратељ.
Обреди који су везани за данашњи празник представљају сложени комплекс радњи и веровања. То су:
- Брање и сакупљање биља и украшавање домова, крстова чак и надгробних споменика зеленилом
- Ритуално купање, умивање и поливање водом
- Паљење ватри, обредне игре око ње, прескакање
Сви ови живописни обичаји су из словенке прадавнине. Пошто празник пада у време сабирања летине, не чуди брање лековитог биља и плетење венчића. Пошто се веровало у лековиту моћ биља овај празник се у неким деловима Србије још назива Јован Биљобер.
За Русе је карактеристичније паљење ватре и ритуалне игре око ње.
А код оба народа је подједнако заступљено ритуално умивање и купање.
Видимо да је веровање наших предака и низ ритуала повезан са елементима воде (извора живота) и ватре (грејање, освећење = Сунце= Бог, опет извор живота) и на крају то је све савршенство уплетено у венчиће од биља који се чувају годину дана за породицу, за здравље укућана и стоке, за очување летине, за напредак.
На жалост, и ми и Руси смо се у савременом свету удаљили од природе, те смо изгубили онај исконски додир са природом који нас опоравља и даје снагу.
Док се у Србији тек понегде, у селима, чувају ови обичаји и практикују до Петровдана, у Русији постоје етно села у којима можете видети током данашњег празника – Ивана Купале (од гл. купать – купати се) како се ритуално игра, пева, прескаче ватра и весели.